Todor Manojlović, pesnik, dramski pisac, esejista, likovni kritičar i prevodilac stvarao je više od pedeset godina i za sobom ostavio veliku, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu. Iako je bio autor sedam završenih drama („San letnje noći”, „Piero nadrealista, ili svadba na mesecu”, „Centrifugalni igrač”, „Katinkini sinovi”, „Opčinjeni kralj”, „Nahod Simeon” i „Commedia dell’arte”) i nekoliko nezavršenih, njegov dramski rad gotovo je neistražen. Ostao je zapisan u istoriji srpske književnosti samo kao autor „Centrifugalnog igrača”, poetske drame koja je bila prekretnica u modernoj dramaturgiji, dok je veći deo njegovog dramskog stvaralaštva i dalje neocenjen i nevrednovan.
Rukopis knjige „Todor Manojlović i pozorište” osvetljava nam celokupno dramsko stvaralaštvo Manojlovića, kao i njegove brojne pozorišne kritike i prevode stranih drama. Budući da je Manojlović celog života pisao za pozorište i o pozorištu, knjiga je pokušaj da se na sistematski način sagleda njegov značaj kao dramskog pisca i čoveka koji je živeo za teatar sa današnje istorijske distance, ne bi li se njegova teorijska razmatranja o drami kao žanru i dramaturška rešenja u dramama proverila i potvrdila ili osporila. U knjizi se sagleda doprinos Todora Manojlovića u razvoju moderne srpske drame, ali i pozorišne kritike.
prof. dr Gorana Raičević
Sudbina Todora Manojlovića u srpskoj književnosti je specifična. Naime, dva puta je ulazio u srpsku književnost: prvi put pre Prvog svetskog rata (mada je tek na Krfu postao svestan da pripada srpskoj književnosti) i drugi put posle Drugog svetskog rata kada su to dozvolile političke prilike. Todor Manojlović je u srpskoj književnosti najpre poznat kao pesnik, prevodilac, pa potom kao književni kritičar, odnosno istoričar književnosti, te polemičar. Međutim, Todor Manojlović je bio i dramski pisac, ali i pozorišni kritičar…
Bojana Popović je uradila zanimljivu knjigu: Todor Manojlović i pozorište. (Rad je umnogome pionirski; jer o Todoru Manojloviću i pozorištu do sada nije pisano na ovaj način: da je na jednom mestu obuhvaćeno i sve ono što je Todor Manojlović pisao za pozorište i o pozorištu.)
Sve što je bilo vezano za Todora Manojlovića i pozorište u ovom radu je osvetljeno iz više uglova – i vrednovano! I drame koje je Todor Manojlović napisao, i recepcija tih drama; i Manojlovićeve pozorišne kritike, kao i misli o pozorištu… Čak i Manojlovićeva sećanja na glumce. Ono što je posebno interesantno, ispraćene su i konkretne pozorišne predstave; uz imena glumaca, i ime reditelja… Ali i uz odziv tadašnje štampe.
Naravno, rad nam pokazuje da Bojana Popović poznaje celokupno literarno delo Todora Manojlovića, tako da se to oseća u pozadini ove priče o pozorišnom radu Todora Manojlovića.
Jednom rečju, pred nama je dragocen rukopis o Todoru Manojloviću i pozorištu.
prof. dr Milivoj Nenin