Čitaoci Milorada Grujića znaju da je on pisac koji svakom svojom knjigom iznenadi. U njegovom proznom opusu, svako delo predstavlja novinu, i na planu forme i na tematskom planu, pa čak i stilski. I po tome je on fenomen u savremenoj srpskoj književnosti. Svakom knjigom Grujić je drugačiji od samog sebe.
Roman Poslednje godine u Arača-selu… počinje rečenicom „Moja žena priča u snu“, a završava se rečenicama „Nema života. Samo san.“ Između tih rečenica piščeva mašta se toliko razigrala da je izatkala prozno tkivo u kome se prepliću romantičan i jednoličan život dvoje pripovedača, žene i muža, njihove svakodnevne brige i uspomene, čudesna, gotovo mitska, snaga snova, ali i surova realnost jednog minulog vremena oličenog u krajnje neobičnom liku Bace.
Taj Baca, banatski seljak, psihološki je toliko složen lik da nosi čitavu priču romana i takoje zavrće u neočekivanim pravcima da niko ne može reći da li je on „pozitivan“ ili „negativan“ junak, da li je žrtva i stradalnik, ili dželat i osvetnik. Njega uništava naopaka, totalitarna vlast, ali i njegov karakter. Ponekad je okrutan, tvrdoglav, ponekad lukav i dovitljiv, a ponekad mek i blag „kao duša“.
Grujić je i u ovom romanu svež i pitak, kao i ranije. Stil je takav da ne dopušta čitaocu da stane i prekine čitanje, što je tako redak, a tako potreban, kvalitet današnje proze. Autor Poslednjih godina u Arača-selu stalno bocka čitaoca u leđa brisom od reči. Do kraja romana.