U Zrenjaninu je 1989. godine štampana knjiga Miloša Crnjanskog „O Banatu i o Banaćanima”. U izdanju Književne zajednice Novog Sada. Po izlasku knjige uvideo sam da tu nisu sakupljeni svi tekstovi Crnjanskoga o Banatu i o Banaćanima, da ima propusta, te sam to i rekao Stojanu Trećakovu. Prošle su godine dok on nije priredio drugo izdanje, dopunjeno (1995). Sva sreća da sam rukopis nekako sačuvao.
(…)
Ali, pored svih mogućih tema, interesovanja, zapažanja, kraćih i dužih beleški, rasprava, članaka u novinama i časopisima, o Banatu i Milošu Crnjanskom, ništa.
Tu su i Crnjanski i Toskana, London, biljke u njegovim tekstovima, Crnjanski i diplomatija, Crnjanski o politici, rasprave o pojedinim njegovim knjigama, ili temama, prigodni tekstovi, susreti, razgovori, sećanja, teorijska i istorijsko-književna i književno-istorijska objašnjenja, portreti, odnosi Crnjanskoga s pojedinim ličnostima, sve, ali o našem Pesniku i Banatu – ništa.
Kao da je Banat, kada je u pitanju Crnjanski, i namerno prećutkivan. Koliko je „opasan” Crnjanski, toliko i „njegov” Banat… Ili je i Banat, koliko i Crnjanski, smišljeno „potcenjivan”. Verujem da nije. Ali, zar ne liči?
(…)
Kаda sаm pregledao sve što mi je na raspolaganju, a na kraju i zapisi o tekstovima Crnjanskog o Banatu (ono što nije ušlo u knjigu „O Banatu i o Banaćanima”), portreti Banaćana, odlomci iz dela, „Dnevnik o Čarnojeviću”, gde je topografija banatska… sva njegova dela, tolike knjige o tome, užasnem se. Propao sam u ambis u kojem se gomilaju činjenice, istorija, bez reda, sve ti je potrebno, od te množine ne možeš više da se makneš, sav sam zabetoniran.
Onda sam prestao da čitam knjige o Crnjanskom i da zalud tražim šta je o njemu i Banatu negde nešto napisano. Odjednom sam se prezasitio. Samo sam zaključio:
Miloš Crnjanski je najveći srpski pisac dvadesetog veka, Banaćanin.
(2015)