Đoko Stojičić peva o dečijem svetu prisno združenom sa svetom odraslih, onom u kojem roditelji, deke i bake, strine i tetke svesno i radosno saučestvuju u dečijoj igri, u stvaralačkoj maštovitosti i čudima otkrivanja nedoglednog sveta. Onog koji može biti i naivan, i idiličan, ali je pravi jer nije proizvod niti naročita vrsta robe prigotovljene da se utrapi detetu-potrošaču.
Svet detinjstva smešten je, po Stojičiću, oduvek i zauvek na toj sunčanoj strani sveta. Dete je, u njegovoj poeziji, bolji i vedriji „deo“ čovečanstva, obećanje i najava budućnosti, nešto dražesno krhko a plemenito. Stoga ga treba i čuvati, i braniti, mada ne i prezaštititi.
Poezija za decu Đoke Stojičića njegov je način odbrane tog elementarnog dečijeg prava da dete bude dete a ne „objekat“ kakve lukave manipulacije i sračunate obmane.
Srba Ignjatović, iz Predgovora
Pesme Đoke Stojičića osvajaju nas najviše slojem shematizovanih aspekata (snova, ljubavi, mašte, sreće, sunca, roditeljskog odnosa…) Motivi su raznovrsni i dobro misaono raspoređeni. Potpuno didaktički usmereni!
Zvukovni sloj karakteriše dobro sročena versifikacija. Njenoj sonornosti glavno obeležje daje parna rima i uspešan ritam. U više pesama poslednji stih se ne rimuje, što pesmi daje jaču naglašenost. Ponekad nas susretne leoninski stih kojim se ritam ubrzava i pojačava.
Semantički sloj je obeležen odsustvom izraženije refleksivnosti. Stih je oslobođen veće misaone zatvorenosti, kompresivnosti i entropičnih reči, što omogućuje da se pesma lakše doživi i upamti. U joj nema zgužvanih misli i zamršenog versifikatorskog prediva.
Ova poezija je podrobna recepciji i sudu kritike. Ona relaksira, ona je sugestivna, blago raspaljuje dečiju maštu…
dr Spasoje Grahovac, izvod iz recenzije