Zasnovano na elementima koji ravnopravno pripadaju verbalnom i vizuelnom iskazu, upadljive očiglednosti, pesništvo – a o njemu je reč na stranicama koje očekuju čitaoca u ovoj knjizi šarenila – egzistira kao (pod)žanrovski krak umetnosti modifikovan prema prirodi malih slušalaca/čitalaca. Razbijanje dotadašnjih strukturnih sastojaka na reči i slova, prevazilaženje verbalnog pesničkog izraza, nameće se kao čist literarni i likovni entitet koji menja izgled dečje književnosti, izvesno, upotpunjava njeno celovitije sagledavanje.
U razvojnom luku srpskog pesništva za decu dužem od dva i po veka, pojavljuje se vizuelna poezija kao povlašćeni vid izražavanja, kao jedno prijatno iznenađenje. Građena prema važećem umetničkom načelu, u koordinatama dečje poetske reči, drukčija u pogledu na svoju spoljnu formu i sredstava kojima umetnik izražava svoju ideju, ona nije bez svoje rodbine. Izvesno, estetičkom organizacijom i misaono-emotivnim usmerenjem, manje više je stekla prepoznatljiv profil.
Ovde su autori potvrđenih oblikotvor nih mogućnosti, među njima koji slove za raskršća naše pesničke tradicije: Dušan Radović, Duško Trifunović, Slobodan Stanišić, Zvonimir Kostić Palanski, Mošo Odalović, Tomislav Đokić, Pop Dušan Đurđev. U krug oblikovatelja, čije delo čini živu tradiciju naše dečje reči, ulaze i umetnici neafirmisani u piktoralnoj poeziji. Pred malim i velikim konzumentima su razigrani stilisti, metričari i tehničari opštih lirsko-refleksivnih sposobnosti, pesnici oka koje netremice stražari na reč i sliku. Oboružani likovnim umećem, noseći u sebi dvostruku krv, grade tvorevine čija je skala vizuelne karakterističnosti znatno povećana. U svakom stvaraocu se krije umetnik neke druge komplementarne umetnosti.
prof. dr Tihomir Petrović