Kao što su raznovrsni načini estetskog poimanja stvarnosti, tako su isto različiti umetnički postupci pesnikinje Aglaje Metodijeve u njenoj najnovijoj zbirci pesama Srce bez lubenice. U ovoj stihozbirci, umetnički postupak je uvek u korišćenju simbola, u biranim rečima i metaforama kojima je izražena pesnikinjina emocija. Piše prirodno, spontano, stihovi su joj razigrani, raspevani, netipični, nekako obasjani iznutra iz sopstvene punoće. U njenim pesmama zvone ritmovi prirode, melodije grada, spajajući u stihovima moderno i arhaično.
Zamišljao me je kako jedem lubenicu.
Kamo sreće da je on lubenica!
Bilo bi mnogo jednostavnije,
jer bi mi odmah dao svoje srce.
.
Jednom sam lubenicu prinela usnama
i osetila nešto nalik toploti tela
i srce je počelo da joj kuca.
Toliko sam se uplašila da je oživela,
da joj je srce palo na pod.
Radmila Stanković, iz recenzije