Knjiga Kanonske pesme Borisa Lazića, iz Nice iz Francuske, objavljena je kao nagrada autoru za najbolju pesmu na konkursu 6. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala 2015. godine za pesmu Stick charts u konkurenciji od 496 pesnika iz 22 zemlje sveta.
Naslov je, naravno, višesmislen. Ako se čita doslovno, kanon (грч. κανών) znači pravilo, propis, određen broj. Najčešće se odnosi na crkvena pravila i zakone, postoji i kao forma muzičkog dela. I mada se Boris Lazić poigrava sa svim tim značenjima, naspram kanonskih dela postavlja apokrifna, čini mi se da je najbliže definiciji da su u pitanju dela fikcije koja se u širem kontekstu smatraju autentičnim.
Oni koji poznaju biografiju Borisa Lazića, prepoznaće ovde mnoge podsticaje koji su ga u mladosti približavali pojedinim pravilima i zakonima, a koje on sada, kao zrela ličnost, poštuje, ali ne robuje im, nego nastoji da pronađe svoj, glas, put, način.
Zato su njegove Kanonske pesme, u stvari, nekanonske, odnosno ne/kanonske, jer ako i prihvataju pojedina pravila u organizaciji zbirke, odnosno ciklusa i pojedinačnih pesama, a pojedini ciklusi su u formi soneta („Zgrušavanje“), one nisu ni stereotipne ni stroge, nisu palimpsesti (napisane preko postojećeg teksta), nisu ni apokrifi (mada jedna od njih ima taj pojam u podnaslovu), ali jesu, u najvećoj meri, autentične. To je i njihova prednost, tu leži i njihov lirski potencijal.
Iz Pogovora
Prof. dr Zoran Đerić