Knjiga Dragana Pop Dragana „Utopija entropija degerotipija” otvara se pred čitaocem kao zrela, slobodnim stihom na-pisana, dobro promišljena jezička naracija.
Ova knjiga odiše svežinom i jasnim, gotovo faktografskim, opisima putovanja lirskog subjekta kroz svet koji je možda i pakao neke duge planete, kroz svet ponosnih nikogovića, lepuškastih nula, gde se sve otima i izdaje da je više, i veće, i vrednije od onog što u stvari jeste.
Književni postupak građenja ove poezije čini se jasnim i prepoznatljivim kao na fotografiji.
„Realnost ima rok trajanja”, zvezde nam obično nisu suđene, lovorike tamo neki drugi beru, naša je samo „surova belina”, pustoš, zađubrenost ništavnošću naših zanosa u želji da pronađemo oslonac i sigurnu tačku, oslonac za naš isceđeni, usahli, istanjeni, izrendisani i potrošeni život.
Ovo je poezija koja se može čitati u ranim jutarnjim satima, kao sredstvo za trežnjenje od sna, kao sredstvo za preživljavanje od umišljaja da živimo onako sitni i ništavni, „prevarene varalice”, a da to sebi samima ne želimo priznati.
Ova knjiga je kao lek, ona nam se nudi kao terapija u trenucima kad naše obolelo samopoštovanje izgubi svaku nadu za oporavak.
Smeh je lekovit i svrsishodan, a ponajbolji je kad ga upućujemo sami sebi, onda ga „još uvek pamte i tumače”.
I kako dražava nije u mogućnosti da isplati svoje umetnike, jer političarima i vlastodršcima vlastita usta i džepovi su uvek bliži, a ako umetnike nagrađuje, time im ukazuje čast, i čini da oni veruju da su zaslužni.
Ova knjiga nam vraća dostojanstvo čitanja poezije, ona nam vraća veru u razumljivost, slikovitost, jedrinu i lakoću, kao i harmoniju zvuka i smisla, kako poezije tako i umetnosti uopšte.
(izvod iz recenzije)
Radovan Vlahović, književnik