Dosadašnja književna kritika se (uz neke izuzetke), prilično dosledno osvrtala na humornu, ironijsku karakteristiku ove poezije, naglašavajući apsurdne neverovatne situacije u koje pesnik okuplja svoje junake iz različitih vremenskih epoha na jedno mesto, i to oko nekog „nemogućeg” događaja, usput ironišući i likove, i radnju, te, na taj način, dovodeći i percepciju svega što nam se u životu dešava u pitanje. S obzirom na to da su neki njegovi likovi stvarni (uglavnom umetnici ili mitska bića iz različitih istorijskih perioda), to ironija i apsurd još više dobijaju na snazi, bilo da je u pitanju ljubav, običan, svakodnevni ili pak, istorijski kontekst. Taj ironijski aspekt, kao da i piscu i čitaocu omogućava izvestan otklon od „viška emocija”, odnosno, kao da taj postupak korišćenja „muški” škrtih reči bez ikakvih „ukrasa” spasava i pisca i čitaoca od zamki patetike.
Dužni smo pomenuti još jedan postupak koji je kod Dušana Radaka bio prisutan naročito u prethodnoj stvaralačkoj fazi, a koji je pesnik nazvao radakologija (po sebi), a koji je u novijoj srpskoj poeziji, kao postupak, malo zastupljen. No, to u svetskoj književnosti nije nepoznato, ni u poeziji, a ni u prozi, te tako imamo antologijske pisce koji, bilo u pričama, bilo u pesmama polemišu sa više ličnosti u sebi, i to tako što svoje sopstveno „ja” čak smeštaju u različite vremenske zone, a naročito situacije, sudarajući se sa samim sobom.
Ono što ovu knjigu čini drugačijom od ostalih jesu nove teme, a donekle i novi postupak u njihovom pevanju, tj. nešto malo teže, čemernije, melanholično, pa i setnije toniranje naročito u naslovnoj pesmi „Traktat o radosti”, a onda i u sledećim pesmama iz tog opusa, što ovu zbirku čini više nego izuzetnom.
Iz Predgovora
Radovan Vlahović, urednik