Kroz svih pet ciklusa zbirke sagledavamo jedno ne baš lako putovanje kroz predele, fenomene današnjice, lične i univerzalne preokupacije i iskustva, kroz sasvim intimne krajolike i čoveku svojstvene zapitanosti, da bi se na kraju sve vratilo na temu samih reči i njihove upotrebe u stvaralaštvu. Poslednji, autopoetski i autoreferencijalni ciklus na pijadestal, kao mnogo puta do sada kod Jelene Milošev, postavlja pesništvo i njegove moći da sve obuhvati, sagleda, prevrednuje, katarzično opeva i tako prečišćeno i svetlo vrati nazad, kako samom lirskom subjekt, tako i svakome ko u dodir sa ovom poezijom dođe. „Poeziji ne treba ništa“ svedoči nam upravo o tome da je u prirodi pevanja neuništivost i uteha, da je ono polje kojim se uvek može preći i usput dosegnuti neka nova dimezija koja će dati nova obzorja svetu i postojanju. A veća uteha od te da ništa nije nepremostivo i nezalečivo čoveku i ne treba.
Andrea Beata Bicok
