Pesnikinja Marija Šimoković piše čarobnim jezikom simbola iskazujući tanane emocije o vremenu prolaznosti i beskraju duhovnosti. (…) Oni koji vole duboke, filozofske i lično i istorijski osvešćene pesme, izvesno će njene znake na putu prepoznati kao pravo viđenje.
Prof. dr Aleksandar Petrović
Polazeći od privatnog duhovnog iskustva, u posve ličnim impresijama, Marija Šimoković „najbolje pesme piše kad svoju alhemijsku smešu umesi od različitih, prividno sasvim nespojivih, sastojaka, kad se dâ naslutiti kakav će se majstor amalgama kasnije pojaviti“. Niz pesama ove čudesne zbirke postavlja pitanje o izgubljenom vremenu koje se samo ljubavlju može prizvati u sećanje („kako si moja najlepša prošlosti“).
Ako samo slediš znake uočićeš retke, raritetne metafore, zasnovane na drevnoj magijskoj slici u mitološkoj lirici, zbog kojih vredi čitati, pa i pisati poeziju („Mesec mu je nameštao čelo dok je sunce / davalo opelo živima“).
Prof. dr Boško Suvajdžić
***
Knjiga je objavljena kao nagrada povodom dodeljivanja Gramate Pesničke republike autorki.