Marija Tanackov odgovorno pristupa poeziji i iskazuje odbojnost prema površnom, uz napor da nađe ličnu meru dominantnog pesničkog energetskog naboja, kojim se meri mogućnost opstanka poezije u vremenu. Stroga prema sebi, dugo je čekala da objavi svoju prvu zbirku pesama.
Fizički odvojena od kulturnih i pesničkih centara, peva o mukama pisanja (Strah od ukucavanja reči; Samoća na putu i moć preobražaja; Zelena soba s paunovim perjem.)
Ona ne pripada nijednoj grupi, nijednom krugu mobilisanih stvaralaca (Bele rode na vetrenjači; Zelena soba s paunovim perjem).
Ona pripada velikom krugu pregalaca koji se ne mire s ovozemaljskim prolaznostima.
Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović