Autopoetički iskazi slivaju se sa ljubavnima i tradicijskim polilogom ovoga pesništva. U pesmi „Metempsihoza” duša koja se seli sreće se sa poetskim žižama prethodnika i sa ljubavlju: „Mislim o tebi misleći o onima koji su pronašli ništa tražeći sebe”. Stvaralačko i ljubavno trajanje sustiču se u „najlepšem od svih načina nestajanja”. Zaustavljeno vreme je istovremeno vreme pevanja i vreme voljenja: „I izgleda kao da sve se vraća kao da stojimo u krugu / Ili mi kružimo po inerciji” (Samo jedno ime). Pritom, kruženje duše i asocijacije na drevna božanstva i demone upečatljivo se svode na svakodnevicu – kuću, pijacu, proleće: „Proleće je cvetovi ištu više svetlosti / I svetlost ište više cvetova” (Sreda).
(iz recenzije) prof. dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović, emerita