Predrag Despotović (1974) dolazi iz pesničkih (i opesmenjenih) krajeva Dunavske Klisure i rodne Belobreške i, zahvaljujući otvorenosti i bratskoj pažnji Banatskog kulturnog centra, još jedan je Srbin iz Rumunije koji svoju prvu knjigu objavljuje u matičnoj Srbiji. Retkost, lepa i uzbudljiva, koja ume da zaboli.
Kopajući mišlju i rečju po nepreglednoj širini (i dubini) zavičaja, pesnik traga, pita, opominje.
Neuhvatljivi prividi zavičaja Despotoviću su samo polazna tačka, za obuhvatnije teme i motive.
Predrag Despotović u svoju poeziju unosi kolorit zavičajnog govora u kojem i geografija rodnih prostora i retki arhaizmi jesu u funkciji isticanja važnijih (i širih) pojmova, ali i u funkciji prenošenja još važnijih poruka. Upravo takvim primerima pesnik deluje ubedljivo. I osvežavajuće, bar za temišvarbanatsko podneblje.
Pre nego se gorko nasmeši, čitalac se mora zamisliti, zapitati, a tu nastaju i najveće poteškoće. Jer se odgovori najčešće dobijaju u razgovoru sa samim sobom.
Stoga poezija jeste posebno obraćanje, nesvakidašnji govor, sebi i bližnjima (i onima malo dalje).
U tom i takvom pesničkom govoru reč može da nas crta, slika, da nas govori.
U ovim i ovakvim prilikama pesnik se u metafori najčešće oslanja na mudru knjigu predaka, na čitave tomove i biblioteke ispisane krvavo crnim mastilom korena i lista, pa kad zatreperi sa Dunava, do Moriša, sa ovih naših prostora, upitamo se, zagledani u nikud i niotkuda, jesmo li, ili nismo. I, je li dovoljno…
izvod iz recenzije
dr Slavomir Gvozdenović