Najnovija knjiga pesama, ovog zrelog i samosvojnog pesnika, pod naslovom Bolesnička soba broj 3, versički artikuliše i invocira ne samo temu već i psihopoetički status pojedinca u (sopstvenoj) bolesti i na tragu je onih ostvarenja u savremenoj srpskoj poeziji koja čine dela Stevana Raičkovića Pesme o crnom Vladimiru, ili, pak knjige Adama Puslojića, Miloša Komadine, Milana Đorđevića, Enesa Halilovića. Bez okolišanja se može konstatovati, da su savremeni srspki pesnici, vrlo ubedljivo ali i originalno, znali da se nose s temom bolesti, u stilsko značenjskoj konstektualizaciji u rasponu od duboko ličnog pročišćenja do različitih, učitanih ili transponovanih analogija – od antike do angažovanog verizma.
Radivoj Šajtinac
Očigledno, Vlahović, natapa liriku kolokvijalnim govorom, dovoljno jasno, da smeškaš se u snu/ simbolima novih slika i time otvara novu šansu, posve narativne poetike, koja ume da bude opasno zavodljiva.
Milutin Ž. Pavlov
Svet se u „Sobi broj 3“ deli na pacijente i ostatak banatskog sveta. Tampon ili katalizator je Radovan Vlahović jer je pesnički subjekat sav stao u njegovu nestrpljivo nasrtljivu senku.
Miljurko Vukadinović
Verujte mi, Radovan Vlahović nije pesnik. Radovan Vlahović je lekar koji leči od ovog života i vodi Vas u život večni.
Živica Brusin