Kada izgovorimo ime Raša Popov, odmah nam se u mislima javlja odrednica „dečji pesnik“. Međutim, ako i letimično pogledamo bibliografiju „mokrinskog čarobnjaka“, kako su ga kritičari najčešće zvali, uočavamo da je Popov napisao mnogo više stihova posvećenih odraslima. Objavio je ukupno deset zbirki pesama za odrasle, koje su, nažalost, ostale skrajnute iza njegovog dragocenog televizijskog rada i stvaralaštva za decu.
Poeziju je shvatao kao poseban svet koji nije svet realnosti, te zbog toga pesnik nije nužno morao da prati dešavanja i događaje u stvarnosti. Verovao je da poezija ima potpunu autonomiju od stvarnosti i da pesnik treba da oduhovi grubi svet i otkriva nove svetove:
Najstravičnija je i stužena baš lirika jer ostaje na mukama neizvesnosti, nikad ne nađe sunce, sva su sunca zla, uvek ona traži novo sunce, nikad ne može da vidi svoj cilj, da ga epski prikaže. U lirici u kojoj se samo pita ima akrobatske draži jer tu se visi samo nad ponorom. Pesnici traže svet, i kad ga nađu pesnici su.
Iz Predgovora
Edicija: BANAT
Knjiga 8.
Uređuju: Milorad Grujić, Milivoj Nenin, Radovan Vlahović