Živica Brusin: „Ulica što vodi u nebo”

Za poeziju on kaže: „Pesme su nad čudima čudo” i zaista je Živica u pravu ako znamo da poe­zi­ja često pomera granice naših spoznaja o nama sa­mi­ma, o svetu koji nas okružuje, o našim unutra­šnjim previranjima ko­ja izvlačimo peva­­njem, kao mišljenjem, na svetlo dana iz dubina naših duša koje su često, pod pritiskom sva­kodne­vnih prozai­čnih briga, stisnute i zgrčene, neo­slo­bođene u dovo­ljnoj meri da se iskažu, kako pred sobom, tako pred svetom.

Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović

Odavno nisam čitao, stihom izraženo, više­smisle­no kazivanje koje sagledava sve aspekte čo­veko­vog bitisanja, a potpuno originalnim, ličnim na­či­nom opevano.
Sve zlo koje nas snalazi plod je naših tvorbi, i sami mu neprekidno hranimo postojanje: strahovima, be­­som, srditim reakcijama, ogovaranjem, podmetanjem i sličnim osećajima negativne konotaci­je. Zato Živica pe­va: /Nije to đavo onaj pravi, /njega sam rodio ja u svojoj gla­vi. /

Izvod iz recenzije
Milorad Kuljić