Teško je nešto više reći! Čini se da je napisano nevažno i nedovoljno, jer čovek ne može da prevari smrt. Zahvaljuljući naporu, pre svega Dijane Subotički, a onda i drugih: saradnika, kolega i prijatelja, nastala je ova knjiga, kao samo prvo sećanje za nezaborav i u spomen Siniši Jakoniću.
Prezentovani tekstovi, u nametnutom kontekstu, prelivaju se, dopunjuju i dokazuju da je svako imao svog Sinišu – prijatelja, novinara, istraživača prošlosti, putopisca, pisca, borca za istinu i za pravdu za progonjene. Svedočanstva ove knjige ne mogu da odgovore na sva pitanja, ali dokazuju kako se može živeti predan aktivnom humanizmu, asketizmu, trpljenju, intelektualnom angažmanu, istrajavanju, služenju idealima i žrtvovanju za druge, predan nauci i umetnosti, a pri tom biti oslobođen malograđanske konvencionalnosti. Siniša Jakonić je bitisao na osoben i danas redak način. Pritisnut sudbinom, dugo je teško disao, i pre bolesti, uzdignuto hodeći i boreći se rečima protiv pravila moćnika kojima se opirao kao čaša vode na ivici stola.
Gledajući smrti u oči pokušavao je da završi novu knjigu, jer je, kao i uvek, merio vrednosti života davanjem, merio je već poznato na nov način i davao nova, ili zaboravljena tumačenja, prihvativši credo Ne prihvatam stvarnost, jer sve sem stvarnosti je stvarno, zapravo.
Pristao je da njegov životni put bude neprekinuto traganje za istinom danas i razotkrivanje mračnih tajni nasilja i tiranstva prošlosti i istorije. Verom u sopstvenu misiju rušio je ustaljene modele, tražeći i nalazeći novi smisao egzistencije. Kao i njegovi književni junaci, on je prestao da bude vlasnik sopstvene egzistencije, prezrevši korisne međuzavisnosti svakodnevnog. Živeći tako živeo je, zapravo, mnogo duže, jer prolaze dani koji neke istine ne čine daljim.
Njegova dela i nezavršena knjiga ostaju da žive još, njegov i svoj život, jer je Jakonić verovao u besmrtnost reči i u put osvajanja slobode.
Na kraju, ipak, ostaje uvek i tišina onog neizgovorenog!
Izvod iz recenzije Marije Tanackov
