Pričajući u svojoj knjizi kratkih priča upravo o tom putu odrastanja Ivana Isakova, maštovitog dečaka sa beogradske periferije vezanog za novobečejske rodbinske korene, o svim tako znanim dečačkim isku šenjima kao i onima koji nagoveštavaju izlazak na veliko poprište mladićkog doba, Milan Mađarev je gotovo u sretnoj formi mozaičkog romana, sastavljenog od tih bezbrojnih tačaka iskušenja, problema, neodumica, sumnji, natom putu saznavanja i odra stanja, uspeo da sklopi jednu primamljivu, poetički gotovo savršenu svedenu sliku sticanja osobenosti. Ponekad samo u nagoveštajima, ponekad u nedoumici, a ponekad sa svim precizno i gotovo nalik na detektivsko otkriće Mađarev svog junaka, junaka tih priča o odrastanju, pripovedački vešto vodi do svih onih zagonetki, do svih onih promišljanja koje bi mogli imenovati zajedničkom sintagmom šta sve dečak treba da zna u trenucima tog spoznavanja sveta, od kuće, zavičaja, škole, čitanja, ljubavi, zaljubljenosti, pogrešnih pretpostavki, drugova, prijateljstava, dakle svega onog što u nekoj konačnosti možemo nazvati svojim iskustvom koje nas čini onakvim kakvi sebe vidimo.
Iz priče u priču, sklapajući taj romaneskni mozaik sve ta detinjstva i mladalaštva, tu uvek pomalo nežnu povest o odrastanju, Milan Mađarev je ispisao uzbudljivu istoriju traganja za saznanjem koja nas neodoljivo uvlači u avan turu čitanja.
Izvod iz recenzije
Franja Petrinović
