Ukoliko tematski posmatramo ovu knjigu, ona se može podeliti na nekoliko celina. Uslovno rečeno, na jednoj strani je autorov pogled na samoga sebe, dobrim delom i na korene svog stvaralaštva, a s druge strane prisutan je pogled na svet, njegove vrline i ništa manje mane. Taj pogled nije gnevna rezigniranost kao u Sioranovom slučaju, nije ni prihvatanje datosti i uslovnog poraza kao u Aurelijevom, iako odjeci takvih pogleda na stvarnost postoje i u Vlahovićevom delu. To je koliko otpor prema nepravednom svetu (kako Vlahović piše: „Stvaralaštvom već decenijama izražavam unutrašnju pobunu protivu sveta, koji me svojom snobovskom ohološću zapostavlja, guši i tlači, kao nezaštićenog svedoka mahnite ispraznosti, kojom se već čitav vek gradeći i rušeći ideologije krvi i tla tako prkosno i bezobrazno razmeće.“), ništa manje i otpor prilagođavanju koje upravo taj svet traži: „Nisam uvek spreman da slušam šta mi sa strane govore oni koji bi da me oblikuju po svom ukusu.“
Vlahovićeve Meditacije, nazovimo ih tako po uzoru na delo cara stoika (Marka Aurelija), suočenje su i sa samim sobom: „Postoje trenuci kad se treba zaustaviti, prikočiti, sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike, događaje, promisliti i proživeti ih još jednom. Ne samo lepe, gde smo se junačili, trijumfovali, dobro se osećali i sebi dopadali, već i one kad smo iskazivali nedoslednost, strah, jad i bedu karaktera.“
Vladimir Petrović