– Za mene ne mogu raditi ni vreme, ni ljudi. Oni su promenljiva kategorija – govorio mi je pisac, moj unutrašnji glas, dok sam ulazio u kamenu pećinu u kojoj se podvizavao Sveti Sava. Gospod me je, od večnosti, po svome liku stvorio da pišući slavim ime njegovo i da, pregarajući u tome, radostim ljude.
(odlomak)
Knjiga koja je pred nama novo je svedočanstvo, nova ispovest, novo ruho večnog čovečanskog vapaja za životom, vapaja kojeg je brižno očinski obukao u svoje reči i u naše vreme, i u naše ime, najpre doživeo i izgovorio u sebi, a zatim oživeo i na darovno nam poklonjenje zapisao ispovednik – književnik Radovan Vlahović. Vođen svojom neutaživom potrebom da tako, sam izabravši, živi, diše, radi i piše, autor nas je oradostio svojom „ka-atonskoj pričom-putopisom”. Ovom zbirkom pisac provodi svoju čitalačku publiku kroz dane svog detinjstva, preko školovanja i sazrevanja, do sadašnjeg trenutka, ne prestajući da nam sugeriše pogled na vek budući; zatim kroz toponime od zelene banatske trave i salaša kraj Jaroša do Svete zemlje, Bogorodičinog perivoja, Bogomajčinog vrta, pretvorivši ceo zapis u jedno žitijno štivo, koje svojom slikovitošću čini da se osećamo čitaocima svojevrsnog filmskog autobiografskog sinopsisa. U prilici smo da se, listajući ovu knjigu, upoznamo sa nekim od onih ličnosti, koje su, skupa uzevši, ili ostavili, ili pak i sada to čine, neizbrisiv utisak na autora, a, ubeđeni smo, i obrnuto.
Radovan kao da se, iako do dana današnjega živi neizlečivo zaljubljeno, naviknut na banatsku ravnu tacnastu zemljanu površinu, sa koje se vekovima i milenijumima uzimaju hranljivi plodovi za ljude i životinje, ovom knjigom izuo, kao pred podnožjem visokog Sinaja, znajući da je mesto gde stoji sveto. Spreman je da se i dalje uspinje. Spreman je da primi tablice zakona, ali „zakona blagodati”. Spreman je da nas sa svojom porodicom i vascelim živim svetom ukrca u sebe, u onaj nojevski mesnato prokrvavljeno kucajući deo, dokle se bura ne stiša. Ali ona nema ni meru ni nameru da to učini. Ne treba se nadati, neće se ni stišati. Ne, dok ne dođe Onaj Koji Jeste, jedina Nepromenljiva Kategorija, i ne odmori nas konačno od padova, podižućih i uspononeobećavajućih. Svih. Zauvek. Kako? Radovanovim „araratskim veslom”, „atonskom patericom”, pričama pred nama vođenim kao mapama ka Obećanoj zemlji, ka Carstvu Nebeskom, gde su zvezde na dohvat ruke, gde nema suza osim onih koje na radost mirišu, a svi se kupamo u Suncu pravde, po prvi put dečije okupani u Ljubavi (1 Jn 4, 8; 4, 16), obezmaglenji od sivila, obesukobljeni, obezvarničeni od sudaranja našeg duhovnog sa onim materijalnim, besprestano i bezumorno liturgišući, slavopojeći Tvorcu neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog, na svoj način dvoglasom tenorsko-basovskim poput Radovana i prijatelja mu, pridružujući se bezbrojglasu heruvima i serafima, i One koja je časnija i neuporedivo slavnija od njih. I opet upitanost, da li je to moguće? Radovan Vlahović nam knjigom poručuje i uverava nas da je sa Bogom sve moguće.
msr Srđan Grubor, teolog