Knjige su subverzivna ogledala, one nas vraćaju sebi… Insuficijencija dobrih, dubokih odnosa, zdravih i izgrađujućih, otvara još veći prostor za čitanje kao lični trening visokog intenziteta neurona ogledala. Ne bilo kakvo čitanje. Najpre, poezija i proza omogućiće, kao što su uvek i omogućavale, kultivaciju stida, humanizma, idealizma i uopšte kultivaciju emotivne flore. Roman „Peščanik”, u tom smislu, stoji kao jedna od knjiga koje omogućavaju proces čarobnog ogledanja, dijaloški proces razumevanja sebe i sveta, a Kiš, i kao čovek i kao pisac, jedan je od bitnijih učitelja i sagovornika onih koji su spremni za ogledanje.Za opredeljenje da kroz simbol ogledala uđemo u delo, podsticaje i podršku dobijamo sa više strana. Iz samog dela, romana „Peščanik“, iz Kišovih eseja i intervjua, ali i ostalih autorovih književnih dela. Ono što ćemo pokušati da iščitamo iz teksta jeste da značenjska valentnost ovog simbola prerasta mogućnosti jednog simbola u okviru Kišove poetike i postaje misaoni i formalno-poetički nukleus, čiji DNK učestvuje u građenju književnih postupaka u romanu „Peščanik” i, na kraju, postajući deo čitaočevog svakodnevnog života, izlazi izvan sveta knjige.
Nenad Stanojević
(odlomak iz eseja Simbol ogledala u romanu „Peščanik” Danila Kiša)