Od zemlje smo postali, od zemlje živimo, govorio je Branko, a u zemlju ćemo i da završimo, to je naša sudbina. Zemlja. Sve drugo bude i prođe, al’ usta uvek ’leba ištu. Za nas seljake furtom ima posla i mi nikad nismo dokoni. Naučili smo da radimo, da imamo, i to što imamo da je naše, i nikad se nismo otimali i gramzili s tuđim da raspolažemo.
(odlomak iz romana)