U nauci je uočeno siromaštvo zbog samog njegovog opštečovečanskog karaktera i, po svemu sudeći, ekonomske podvojenosti ljudi. Za znalstvo sa stanovišta filozofije lepote ono je diranje žice koja nemilo odjekuje, bavljenje neizazovnom i „mučnom estetikom“. Ozbiljna i žilava tema, kao što su ljubav, dobrota i mržnja, proučavano je parcijalno i više u misaonim celinama sa drugim istraživačkim predmetima; i čitaoci ne pokazuju naklonost prema društvenim nejednakostima, niskostima i osećanjima koja se vezuju za dehumanizovana kretanja. Kao da nad njom stoji prokletstvo.
(…)
Pesnička i istorijska istina se čudesno poklapaju. Poimence, budući naša književna povest praćena teškim događajima, elementarnom analizom otkrivamo neka njena sumorna poglavlja i „pustolinske razmake“ koji zjape čamotinjom sirotinjstva, a sve kao uzrok istinskog sirotinjstva.
(…)
Muči nasušni hleb. Ključ je u hlebu. Kusanje jevtinog jela i ponižavajuće socijalne nevolje ostavljaju telesne posledice, lome i unose strah, teraju čoveka da skoči u crnu rupu. Osuđen na najniže mesto u društvenom ustrojstvu, čega se užasavamo kao osakaćenja nesrećnim slučajem, siromah je u ogledalu naših pisaca čist u mnogom pogledu; kad da mu je pak sva briga da ne bude s praznim stomakom, dovođen je u vezu sa krivdom i omalovažavanjem. Svet koji provodi dane u mutnom dremežu i raspusnom životu, ne voli obaveze i rad, vredan je prezira i brisanja iz pamćenja.
(…)
Predmet apstraktnog razmišljanja i predstavljanja, nerazdvojni životni pratilac, siromaština je, što je na prvi pogled jasno, predmet umetničkog oblikovanja. Nepostojanje vedrine i radosti, mučno vučenje tovara i stradanje koje stvara osećanje odbojnosti i gorkog pesimizma, patetično rečeno, čega se čovek sklanja u stranu da bi pustio zadržane suze da slobodno teku, našli su svoje zagovornike i uobličitelje. Estetizovani u čitavoj skali umetničkih prizora, slika i misli, kao (stradalnička) poezija, oni izazivaju mučni doživljaj ali i estetsko zadovoljstvo.