Moj prijatelj Nikola Vlahović Nikaso je u nekim stvarima poseban. Posebnost je i njegova zagledanost oko i u sebe i intuitivna spoznaja suštine, koju transponuje u peme, ili slike. Nikaso raspolaže zavidnim saznanjima o konkretnom svetu, ali njegov odnos prema pojavnosti je nešto drugačiji. Reako bih da ga manje interesuje to što jeste, a više zašto jeste i posledice koje iz toga proizilaze.
U toj zapitanosti, u poeziji, okrenut je ka širokom spektru tema, od ljubavnih preko religioznih, koje se provlače kroz mnoge pesme, do „priča“ o običnim stvarima poput: kupovine novog automobila, letnjeg pljuska, neuništivih muva, borbi guskova… pa do skoro nadrealnih kao što je smak sveta.
Posebno mesto u Nikasovoj poeziji zauzimaju ljubavne pesme. Iako nalik romantičarskoj lirici u ovim pesmama žena nije domaštana, možda jeste po malo idealizovana, ali je stvarna i „dodirljiva“. Još jedna karakteristika zaljubljenog Nikasa je da nema mnogo tuge, možda samo po malo melanholije, ako ljubav nije uzvraćena, jer on to kompenzuje novom ljubavlju, novom devojkom kojoj poklanja srce, pa se ređaju imena: Neda, Emili, Sandra, Dragana… Ovde bi se moglo primeniti geslo jednog drugog pesnika, koji je rekao: „Ja svoje ljubavi nisam gasio mržnjama, nego novim još većim ljubavima.“ Ima u tim pesmama i opštih mesta, ali autor iskrenošću, koja isijava iz cele knjige, i frazama koje su već malo pohabane od upotrebe vraća stari sjaj, vraća im život i daje novu snagu.
Oseća pesnik da u svetu postoje i neprijatnosti kojih se ne možemo osloboditi i to personifikuje u pesmi o dosadnim i neuništivim muvama, a u jednoj drugoj pesmi kao da daje pouku za življenje kada kaže: „Rano ujutro ustati, uzeti gitaru i svirati i samo svirati“. Dakle, recept Nikole Nikasa Vlahovića je: „Ljubav, vera, umetnost.“
Slobodan sam da zaključim: Ova knjiga je, u svim svojim segmentima, iskrena, autentična vizija sveta i ogromna želja da se on popravi i harmonizuje.
izvod iz recenzije
Dragan Batinić
Unutrašnji imperativ tera Nikolu Vlahovića da se izrazi kroz slikarsko i pesničko stvaralaštvo. Te dve umetničke discipline presudno određuju i njegovo osobeno mesto u ovom i na ovom svetu. Svojim umetničkim angažovanjem autor nadrasta svakodnevicu, nadrsta sadašnje vreme u traganju za sigurnim i večnim, u trganju za utočištem. Umetnički doživljaj Nikole Vlahovića svedočanstvo je o snazi samog života u svojim dohvatljivim pojavnim manifestacijama. On iskazuje veru u emocije koje ga čvrsto vezuju za život, a to nije razum. U samom životu on oseća najdublje večno, a ono što on oseća kao prolazno, neuhvatljivo je i plaši ga. Vlahović nam iskreno i potpuno, bez zadrške, otvara sve dubine svoga bića i snagu u sebi koja ga vodi kroz život i stvaranje. Daleko od taštine i igrarija ovoga sveta, on nosi neku detinju arkadijsku čistotu nepokvarene duše koja snažno brani usvojene principe i čvsta mesta oslonca u sebi, kao uslov opstanka u svetu koji nije uvek baš najlepše i najprijatnije mesto za život. Mladom Vlahoviću je strana mimetička slika sveta, zato on već apriori i u slikarstvu, i u poeziji ima jedan korak prednosti nad mnogima, po kriterijumima ovovremenog pristupa umetnika životu i svetu oko sebe.
Na kraju moram reći da se treba samo bojati da takva bića koje žive oko nas i sa nama ne povredimo svojim materijalističkim pogledom na svet, svojom osionošću i farisejskom gordošću. Treba se kloniti greha da ih ne volimo takvim kakvi jesu, greha da ih ne primećujemo i ne podržavamo u njihovim iskoracima izvan uobičajenog i očekivanog. Naša velična se ogleda u tome da shvatimo da se kroz njihovu iskrenost dolazi do istine o ovom svetu. Treba podržati Nikolu Vlahovića. Njegovo bavljenje umetnošću je način života. Umetnost je za Nikolu sredstvo kojim se život stavlja u savladive kolotečine i tako se osvaja sloboda.
izvod iz recenzije
Marija Tanackov