Knjiga pesama Jasne Sofije Kosanović „Tebe, Bože, ljubim mojom pjesmom” je pisana u slobodnom stihu, jezikom arhaičnim, biblijskim i svetootačkim, a u njoj autorka prepliće slike kako iz svog života i svoje egzistencijalne stvanosti, sa slikama iz religiozne literature i velikih duhovnih mislilaca kao što je Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Ona nam otvara na jedan nov i neponovljiv način priču o pojednicu, u ovom slučaju lirskom subjektu, na narativan, a ipak poetičan način, i daje nam štivo koje je filozofski složeno, čak na trenutke pomalo nadrealno i metafizičko, a ipak pitko, čitljivo, nadahnjujuće, okrepljujuće i sa katarzičnim poentiranjem u svakoj pesmi ili pak prozaidi.
Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović
Većina se okreće običnoj ljubavnoj poeziji, zanimljiva je, brzo pleni, da me ne shvatite pogrešno i u ovoj poeziji ima mnogo vrhova za divljenje samo kad su iskonski čisti, ali imati hrabrost, biti retkost i osvrnuti se i pisati o onoj iskonskoj ljubavi prema tvorcu, sigurno je velikodušno, i sigurno je da u celoj knjizi ima najmanje jedno zrno, a ja bih rekao i više. Knjiga koja nas podseća da ne zaboravimo iskone, da ne zaboravimo korene, koja nas podseća da ne dođemo u stanje: Pomirisa ruža svoj koren i reče: Uh, ala smrdi. Ako bude tako više nema povratka, pa nas ova knjiga u pravo vreme obaveštava da to ne bude tako. Da nam zvezde na vedrom nebu postanu vodilja.
Izvod iz recenzije
Pantelija Milosavljević